​Олег, епископ Виндавски и Прибалтички, хиротонисан за епископа 31. јуна 2018. год. сабрањем епископа на челу са епископом Сименом (Јужаковим)

​

Димитрије, епископ Шлиселбургски и Ингерманладски, хиротонисан за епископа 23. јуна 2018. год. сабрањем епископа на челу са епископом Сименом (Јужаковим)

​​

Роман, архиепископ Западноевропски (умировљен), хиротонисан за епископа 21. октобра 2015. године сабрањем епископа на челу са епископом (Јужаковим).

​

Симеон (Јужаков), (умировљен), хиротонисан за епископа 10. маја 2015. године сабрањем епископа на челу са митрополитом Киријаком (Темерциди).

​

Киријак (Темерциди) хиротонисан за епископа 7. јануара 2000. године сабрањем епископа на челу са архиепископом Стефаном (Линицким).

​

Стефан (Линицки) хиротонисан за епископа 17. децембра 1996. године сабрањем епископа на челу са епископом Методијем (Кудрјаковым). 

Методије (Кудрјаков) хиротонисан за епископа јула 1995. год. сабрањем епископа на челу са патријархом Владимиром (Ромањуком). 

​

Владимир (Ромањук) хиротонисан за епископа 29. априла 1990. године епископом Јованом (Боднарчуком), поновљена хиротесија извршена архиепископом Антонијем (Шчербом) по благослову патријарха Мстислава (Скрипника).

​

Антоније (Шчерба) хиротонисан за епископа 6. октобра 1985. године сабрањем епископа на челу са Мстиславом (Скрипником).

​

Мстислав (Скрипник) хиротонисан за епископа 14. маја 1942, године епископима Никанором (Абрамовичем) и Игором (Губом). 

​

Никанор (Абрамович  или Абрамчук) хиротонисан за епископа 9. фебруара 1942. године епископом Поликарпом (Сикорским) и епископом Александром (Иноземцевим). 

​

Поликарп (Сикорски) хиротонисан за епископа 1. априла 1932. године сабрањем епископа на челу са архиепископом Дионисијем (Валединским). 

​

Дионисије (Валедински) хиротонисан за епископа 21. априла 1913. године сабрањем епископа на челу са антиохијским патријархом Георгијем IV Хаддадом, уз учешће архиепископа Антония (Храповицког). 

​

Георгије (Хаддад) хиротонисан за епископа 10. маја 1890. године патријархом Антиохијским Герасимом, касније патријархом јерусалимским.

​

Кратке информације

 

Године 1924, у условима када је Пољска постала независна држава и немогућности комуникације са централном црквеном влашћу у Русији, епископи православне цркве у Пољској, под председништвом митрополита Дионисија (Валединског), обратили су се васељенском патријарху са молбом да се њиховој Цркви формално додели аутокефалност. Патријарх Григорије VII је, на основу канона који утврђују да „уређење црквених послова мора одговарати политичким и друштвеним формама” (канон 17. IV Васељенског сабора, као и V Васељенског сабора 38.), и са позивањем на патријарха Фотија, признао је право на аутокефалност Православне цркве у Пољској „Патријаршијским и Синодско-канонским томосом“ №4588 од 13 новембра 1924. године, који је потписао поред патријарха и дванаест митрополита Цариградске цркве.

 

Септембра 1925. године представници Цариградске и Румунске цркве стигли су у Варшаву, где је 17. септембра, у присуству целокупног епископата Пољске, у митрополијском храму свете Марије Магдалине одржано свечано читање Патријаршијског Томоса.

 

Томос је митрополиту Дионисију пренео „све почасти која је својевремено наш брат Тихон доделио вашем претходнику, као митрополиту варшавском и волинском и целе Православне цркве у Пољској“ и свештеноархимандриту Светоуспенске Почајевске лавре.

 

Сем наведеног, Томос је објавио да је Васељенска патријаршија дала аутокефалност не само на основу својих добро познатих канонских права над православном дијаспором, већ и на основу тога што „почетно одвајање од нашег престола Кијевске митрополије и од ње зависних православних цркава Литваније и Пољске и њихово припојење светој Московској Цркви није било извршено у складу са узакоњеним канонским одредбама, а нису испоштовани ни договори о потпуној црквеној самосталности кијевског митрополита, који носи титулу егзарха Васељенског престола“.


Томос су признале како помесне Цркве тако РПЦЗ, која је успоставила молитвено и братско општење са Пољском Црквом. Првојерарх РПЦЗ (Руске православне заграничне цркве), митрополит Антоније (Храповицки), писао је митрополиту Дионисију 1927. године:
 

„Пољска јерархија је прешла у канонску потчињеност цариградском патријарху пре неколико година, када је увидела своју немогућност физичке комуникације са московским патријархом (...) 1921. године, аутономија (привремена аутокефалност) је циркуларно додељена свим црквеним заједницама које су лишене могућности физичког контакта са сверуским патријархом (...) тако да мора да нестане и последња сенка сумње у каноничност Пољске православне цркве на чијем сте челу, чију су аутокефалност признали и потврдили сви источни патријарси“.
 

За време немачке окупације, после враћања Западне Украјине под канонску потчињеност Пољске цркве, прекинуте поделом Пољске 1939. године, украјински верници су се обратили митрополиту Дионисију са молбом да благослови аутокефалност Украјинске православне цркве под председавањем архиепископа Поликарпа (Сикорског). Као одговор, митрополит Дионисије, у складу са правима која му је дао Томос Васељенског Патријарха из 1924. године, дао је сагласност на то Указом (Томосом) од 24. децембра 1941. године. У фебруару 1942. год. архиепископ Поликарп и сабор су хиротонисали два нова епископа у Пинску, основавши јерархију Украјинске аутокефалне православне цркве (УАПЦ).

После завршетка рата, украјински јерарси, као и архијереји РПЦЗ***, били су принуђени да аутокефално егзистирају у егзилу на Западу. Једна од најзначајнијих јурисдикција УАПЦ током времена је стала УПЦ у САД-у.

У новембру 1963. године, од званичне Српске патријаршије, коју су контролисале комунистичке власти Југославије, одвојила се Слободна српска православна црква. На молбу Сабора Слободне СПЦ украјински аутокефални епископи су 7. децембра 1963. године, у манастиру Светог Саве у Либертвилу (Илиноис, САД) извршили епископско хиротонисање Србина Иринеја (Ковачевића), који је шеснаест година касније био на челу Слободне СПЦ као њен митрополит. Александријски патријарх Николај VI је 1975. године признао законитост хиротоније УАПЦ, упутивши „расколничком“ епископу Иринеју (Ковачевићу) писмо у којем је писало:
 

„Пошто смо са великом пажњом прегледали документе, са задовољством проглашавамо Ваше хиротонисање у чин епископа исправним и канонским (...) Апостолска патријаршија светог Марка... признаје Вас за канонског епископа Свете Апостолске Православне Цркве.
 

Године 1991. сва пунота Српске цркве, на челу са патријархом Павлом, такође је у потпуности признала „апостолско прејемство јерархије... важење Светих Тајни и свих свештенодејстава који се обављају у Слободној Српској православној цркви, односно у Новограчаничкој митрополији, од почетка раскола1963. до сада“. Српска Патријаршија је 15. фебруара 1992. године ступила у пуно канонско и евхаристијско општење са Слободном Српском православном црквом, на чијем је челу био митрополит Иринеј (Ковачевић).

 

Године 1990. уз помоћ УПЦ у САД-у, укључујући архиепископа Антонија (Шчербу), обновљена је јерархија УАПЦ у Украјини.

Године 1996. архијереји УАПЦ у Украјини, на молбу руских верника, хиротонисали су епископе за Русију, а 2000. године један од њих, митрополит Стефан (Линицки), постао је суоснивач и први предстојатељ Апостолске православне цркве (АПЦ). Епископи АПЦ су 2018. године, у складу са правима која им дају канони АПЦ, основали аутономну цркву у оквиру АПЦ – Архијерејски синод Апостолске православне цркве, чији је епископ Симеон (Јужаков) изабран за митрополита.
 

Васељенска патријаршија је 11-12. марта 1995. године потврдила каноничност хиротонија УАПЦ, примајући под свој омофор све епископе УПЦ у САД „у постојећем чину“ уз признање за сваког од њих архијерејско и епископско достојанство. Архиепископ Антоније (Шчерба) је 2010. године изабран за благајника Сабора канонских епископа Северне Америке (РПЦ, патријаршије: Цариградска, Антиохијска, Румунска, Српска, Бугарска, Грузијска и ПЦА), а 14. новембра 2012. године његов избор за предстојатеља УПЦ у САД-у потврдио је цариградски патријарх Вартоломеј..

___________________________________________________________________________________________________________________
*** Митрополит Антоније (Храповицки), који је касније постао први предстојатељ РПЦЗ, благословио је ову будућу аутокефалност на Помесном сабору 1917-1918: „Ако они (Украјинци) желе аутокефалност, па нека уређују аутокефалност, само нека чувају чистоту вере.“